Изборник Затворити

Др Иван Урошевић | Бити произвођач ракије у Србији је велики понос!

Дешава ли вам се често да када поменете ракију у неком друштву отворите дискусију без краја?

Ракија је дефинитивно део српског националног идентитета и управо зато, било да сте љубитељ, произвођач, конзумент или ништа од наведеног Ви свакако имате шта да кажете.

Толико је тема, питања, проблема, недоумица и задовољства у гласу када се разговара о ракији, а ипак некако чини нам се да се свака прича о српском националном бренду завршава без јасног закључка и плана за даље.

Инспирисани тиме, одлучили смо да загребемо испод површине и да конкретне одговоре потражимо на правој адреси.

Др Иван Урошевић је један од водећих консултаната у производњи ракија. Директор је дестилерије Ток и води чак шест значајних дестилерија у Србији.

др Иван Урошевић

Питали смо га нека од најинтересантнијих ракијских питања, а он је успешно оправдао надимак који носи – доктор за ракију.

01. Како бисте описали ракијску сцену у Србији?

Ракијска сцена у Србији је поприлично шаренолика. Пре свега имамо појаву малих дестилерија са веома квалитетним производима, имамо велики број дестилерија које дају просечан или низак ниво квалитета, а имамо и веома велики број нерегистрованих произвођача који своје производе продају “на црно”. Уз то, додао бих да је на тржишту присутан велики број веома добрих, али лоше упакованих производа, и наравно веома добро упакованих производа који су са квалитативног аспекта прилично лоши.

Дакле као што сам поменуо, веома шаренолика тржишна слика која захтева добро познавање циљне групе односно потрошача. Такође, све је више људи којима производња јаких пића није примарно занимање, али желе да уложе свој новац и у производњу јаких пића. То је веома добро, јер су они темљени у томе односно ангажују стручна лица у свим сегментима посла. Резултат свега тога је формирање производа вишег квалитета.

Пример модерне дестилерије

Када говоримо о ракији у Србији неопходно је поменути и угоститељство јер управо у тој грани индустрије присутна је велика количина јако лоших ракија или алкохолних пића која се називају ракија. Насупрот њима, све је већи број врхунских ресторана, са сјајном кухињом, врло строгом политиком пословања и стручним људима, па је “ракијски” портфолио на врхунском нивоу.

Оно што је свакако видно јесте да је свест и знање потрошача на вишем нивоу и то целокупну слику ракије у Србији диже на виши ниво. Интересантно је то да у последњих неколико година имамо раст броја дестилерија које се баве не само производњом воћних ракија већ и производњом џина, вотке, бурбона…

Све у свему, у последњих неколико година имам утисак да се општи ниво квалитета подигао, како због боље едукованих потрошача, тако и због појаве нових дестилерија које улажу у знање и опрему како би тржишту понудиле квалитетне производе.

02. Шта нам говори тренутан број регистрованих произвођача?

Тренутан број регистрованих произвођача се креће између 600 и 650, у моменту када о овоме разговарамо, почетком септембра. Овај број се наравно константно мења с обзиром на непрестана брисања из регистра и нове уносе. Произвођачи у Србији се региструју за производњу свих јаких алкохолних пића, иако примат традиционално увек припада производњи воћних ракија. Ипак, има произвођача који се баве и производњом других пића као што су џин, виски, ликери итд.

Уколико упоредимо овај број са бројем од преко 2000 регистрованих произвођача из 2010. године, можемо увидети да је потенцијал Србије знатно већи. Ипак, структура оних који су се регистровали се драстично променила у односу на поменути период.

Данас, сви регистровани произвођачи су искључиво правна лица, јер физичким лицима (за разлику од 2009.) закон не дозвољава производњу и стављање у промет ракије као финалног производа. У овом смислу, озбиљност, али и обим производње су данас на знатно вишем нивоу.

Сигуран сам да ће се решавањем проблема нелегалне трговине ракијом направити велики помак, јер ће сви ти произвођачи који сада егзистирају на црном тржишту морати или да отворе легалне производње и тиме уђу у систем безбедности хране, контроле и надзора, или ће заувек нестати са сцене.

Управо ова тренутно нелојална конкуренција, и обесхрабрује. Претпостављам да би се многи произвођачи регистровали,  али су свесни да као регистровани имају велики проблем да пласирају своје производе и неопходна им је помоћ државе у тој борби.

03. У ком смеру се креће општи квалитет јаких пића у нашој земљи, а пре свега ракија?

Општи квалитет јаких пића, а наравно и ракија дефинитивно се креће једном узлазном путањом. Главни кривац јесте управо све већи број нових, малих произвођача који заиста обраћају пажњу на то шта и како раде, уз то да им и сам систем контроле не дозвољава да битно одступају од стандарда.

Ми смо релативно мало тржиште на којем полако, али сигурно нестаје простора за ниским квалитетом, а тај праг толераниције потрошача из године у годину постаје све виши. Произвођачи једноставно постају свесни да је много исплатљивије окренути се квалитету него квантитету.

Домаћи потрошачи у све већој мери постају спремни да плате скупље, али квалитетније пиће па увиђајући то и произвођачи полако подижу ту лествицу нивоа квалитета.

04. Реците нам како бисте оценили домаћи Закон о ј.а.п. и његову примену? Ви сте учествовали у његовом састављању?

Закон о јаким алкохолним пићима који је ступио на снагу 2016. године је у потпуности усклађен са европском регулативом, и мислим да је једини закон који је у потпуности усклађен са европским законима. Као члан радне групе учествовао сам у његовом формирању заједно са колегама из удружења Српска ракија и Привредне коморе Београд, и мој лични став јесте да је овај закон јако добар и када су у питању произвођачи, али и када говоримо о потрошачима.

Пре свега, када се ради о произвођачима, нови закон је битно олакшао отварање легалне производње јер је отклонио административне и финансијске услове који су нам раније били проблем. Дакле данашњи закон, за разлику од претходног, чак и произвођачу који производи 500 литара ракије годишње, омогућава да са лакоћом уђе у легалне токове јер га не обавезује да поседује силну опрему, просторије па чак ни стручно лице. Оно што је битно, то је да обим производње и постојећа опрема буду усклађени и производ буде здравствено безбедан.

Закон је такође јасно дефинисао категорије јаких алкохолних пића, па се данас тачно зна шта је шта, шта је дозвољено а шта не, и што је најважније – шта је воћна ракија.

Домаћа ракија од кајсије

Оно што можда недостаје, то су подзаконска акта која би ближе дефинисала пре свега воћне ракије као традиционалан српски производ. Ово говорим пре свега у смислу анализа и система контроле, што је по мом мишљењу апсолутно у државном интересу.

Што се тиче примене закона, то је дефинитивно најкритичније поље јер се примена самог закона дефинитивно не врши адекватно. Много је разлога за то, а један од њих је и недостатак кадрова (пољопривредних инспектора) који врше контроле. За сада, контроле се врше само по пријави, док су раније инспектори узимали производе са тржишта и проверавали пре свега порекло етанола. Управо тај недостатак контроле оставља простора некоректним произвођачима за кршење закона.

05. Како је уопште бити произвођач ракије у Србији? Шта им представља највећи проблем?

Бити произвођач ракије у Србији није нимало лако. Пре свега, посао којим се ми бавимо  је производња хране, а уз то производимо и акцизни поизвод па улазимо у сегмент посебне контроле Министарства финансија. С друге стране финансијска снага произвођача је веома мала пре свега због дугогодишње нелојалне и нелегалне конкуренције. Улагања у подизање квалитета и свега оног што прати једну производњу су такође на ниском нивоу и све то резултира тиме да развој индустрије иде доста споро.

Ипак,  бити легалан произвођач ракије у Србији данас је велики понос. Опстајање на тржишту таквом какво јесте је веома тешко. Тржиште је веома мало и затворено и ви суштински без извоза тешко да можете нешто озбиљно да урадите  у смислу финансијске добити. С друге стране, производите националан производ и имате озбиљан задатак да га представите на адекватан начин.

Дакле, велики понос и одговорност и врло тешка и незахвална улога у исто време.

Уколико направимо поређење са вином, ракију производи свака кућа у Србији, пије се другачије и мање. Вино је једна глобална прича и винари су у глобалном возу који иде, а ракија је локални производ Балкана и источне Европе. Све то нам говори да је потребно много рада и труда да би се воћна ракија представила као категорија пића на глобалном нивоу. У целој овој ситуацији, видим шансу да свету који је засићен разноразним производима представимо ракију као тотално нов производ. Сигуран сам да српска ракија (која је заиста јединствена због квалитетне сировине) може да подигне ову привредну грану и донесе бенефите свима.

06. У чему видите решење ових проблема?

Решење свих ових проблема пре свега видим у томе што  држава мора, кроз своје институције да заштити ракију као производ, и да заштити произвођаче ракије као део привредне гране од изузетне важности.

Такође, добар део решења видим и у помоћи државе кроз учествовање домаћих произвођача на интернационалним сајмовима и кроз финансијске подстицаје што ће и битно утицати на квалитет самог производа.  Сви ми смо приморани да пут до нових тржишта градимо кроз некакве личне контакте, а сигуран сам да би помоћ кроз амбасаде и наша представништва у иностранству направила битну разлику.

Трећа, и ништа мање битна ствар је едукација. Дакле едуковани конзументи су круцијални фактор који ће произвођаче приморати да подигну квалитет, и идеју о некаквом “прављењу” ракије заувек избаце из главе. Једноставно, када наспрам себе имате човека који добро зна шта је квалитетна воћна ракија, продаја погрешно декларисаног јаког пића просто постаје неисплатива.

Одређени произвођачи за сада, колико могу, на едукацији потрошача раде сами, али с обзиром на то да је ракија стратешки производ, овом као и осталим проблемима се мора приступити плански, на државном нивоу.

Осим едукације потрошача, нема је неопходан стручан и образован кадар, који би своје знање стицао ма факултетима, уз обавезно увођење теренске праксе. Ово бих можда навео и као кључан предуслов за опстанак ракије као стратешког производа.

07. И за крај, где видите ракијски сцену у наредних 5 година?

За 5 година, мислим да ће ракијска сцена Србије изгледати потпуно другачије. Већ се осећа присуство веће количине новца од људи којима ракија није примарно занимање. Они улажу у опрему и кадар што битно утиче на целокупну слику ракије у Србији.

Ипак, ако не порадимо на пласману производа може лако доћи до гушења тих дестилерија јер продаја неће бити на задовољавајућем нивоу. У том случају, многи ће нестати, што се нажалост дешавало у многим гранама индустрије.

Свакако, оптимиста сам и верујем да ће држава и произвођачи пронаћи заједнички језик у догледној будућности.

Комплетан интервју преузет са: хттпс://www.густ.рс/дестилати/др-иван-уросевиц-бити-производјац-ракије-у-србији-је-велики-понос